Grb Srbije

Članovima Properti Trasta, Crkveno-školskim Opštinama, Eparhiskom Savetu i Plenumu, Savezu Kola Srpskih Sestara i Nacionalnim Organizacijama Srpske Pravoslavne Crkve Eparhije Novogračaničke.

Ratko Nešić, 17 Decembar, 2007.
Draga Braćo i Sestre,

Uprava Properti Trasta pozdravlja i podržava sve članove iz gorepomenutih eparhiskih tela, koji su se pismeno obratili Njegovom Preosveštenstvu Episkopu G. Irineju i izrazili otvoreno negodovanje na njegovu samovoljnu odluku da se predstojeći Crkveno Narodni Sabor održava van Manastira Svetog Save, Novi Kalenić, priznatog sedišta i duhovnog centra svih vernika Eparhije Novogračaničke.

Vladika ističe da po članu 28 važećeg Ustava Eparhije Novogračaničke ima pravo da saziva Sabor gde god on hoće, i to čak i bez učešća Eparhiskog saveta u njegovoj odluci. U svom aktu od 20. novembra, 2007. vladika Irinej izričito tvrdi da ‘’… za rešavanje ovog pitanja na Savetu nije bilo ni potrebe…'’ Ako toliko omalovažava i podništava članove Eparhiskog saveta te ih isključuje iz zajedničke odluke po ovako osnovnom pitanju kao što je Sabor, da li onda ima moralno pravo da Poziv za Sabor počinje rečima ‘’Rukovodeći se odlukama Eparhiskog Saveta …'’

A kada su dva člana Eparhiskog Saveta savesno izneli činjenicu, da Savet nije učestvovao u ovoj kontraverznoj odluci, što i sam Episkop u aktu potvrđuje, on se osetio duboko pogođen što u Savetu ima čak dva člana koji neće ćutanjem da podržavaju njegove netačne izjave. Dugim pismom sručio se na njih mnogim, ali sasvim neosnovanim napadima i uvredama. Nabeđuje ove časne ljude koji su više od pola njihovog veka nesebično služili crkvi i rodu srpkom, da su protestanskog duha… da lažno predstavljaju odluku… sumlja da se iza njih kriju politički i neki drugi interesi, da izazivaju zabunu kod nekolicine neutvrđenih, da oživljavaju raskol u ‘’mučeničkoj i još uvek iznova stradalnoj Srpskoj pravoslavnoj crkvi na Kosovu i Metohiji, u Makedoniji i, posebno, u bratsko Crnoj Gori.'’

U nastojanju da ovu braću što više ocrni, povezuje tragično stanje Kosova, Crne Gore, pa čak i Makdonije ne bi li im i to nekako prikačio kao njihovu krivicu.

Aludira da pripadaju onima ‘’kojima opstanak srpskog naroda i Crkve nije na prvom mestu, nego se hvataju u kolo sa razoriteljima srpske države i narodnog bića, a za to pokušavaju da iskoriste, ni manje ni više nego samu dušu srpskog naroda – njegovu Svetu crkvu, nemaju mesta u Narodu Božijem, u zajednici vernih Srba, u Srpskoj pravoslavnoj crkvi bilo gde na ovome grešnome i prolaznom svetu'’?!

Svašta je Vladika kadar da izmisli, napiše, nabedi i ocrni sve druge samo da sebe kao neprogrešivog dokaže sebi i prikaže drugima. Ne pada mu ni napamet da preispita sam sebe – koliko je njegov doprinos u stvaranju ovih tenzija, konfuzije i podela? Da mu duša nije ispunjena gordošću on bi izvršio reviziju svojih odluka o Saboru čim je saznao da to uzbuđuje i stvara nemir u Eparhiji. Lakše mu je da napada i isključuje ljude iz crkve, nego da revidira sebe i tvori mir među ljudima

Kad čovek jednom krene takvim putem, teško je da se sa njega vrati.

Pozivu od 11. oktobra, 2007. za Crkveno Narodni Sabor, vladika Irinej je na iznenađenje cele naše Eparhije priključio i zagonetni akt Mitropolita Jovana zagrebačko-ljubljanskog, datiran 22-9 maja, 2007. god. U njemu se tvrdi da je Sveti Arhijerejski Sabor u svom majskom zasedanju doneo odluku da se usvoji predlog Njegovog Preosveštenstva Episkopa Australisko-novozelandskog Gospodina Irineja da se sedište područne mu Eparhije premesti iz manastira Svetog Save u Ilajnu u Sidnej. Isto tako, kao Administratora Eparhije Novogračaniče da se premesti iz manastira Svetog Save -Novi Kalenć – u Sidnej. Do gorepomenutog Poziva za Sabor, niko, ni Eparhiski Savet nije video niti čuo za ovaj akt niti njegovu sadržinu. Poruka u njemu je čudna jer na kraju kaže da o ovaj odluci treba obavestiti ‘’Visokopreosvećenu i Preosvećenu Gospodu eparhijske arhijereje Srpske pravoslavne crkve'’. Nameće se pitanje, ako su Gospoda arhijereji na Sv. Arh. Saboru doneli odluku o gornjem, zašto ih treba obavestiti o njihovoj odluci?! Čudno je i to da je u istom aktu navedeno da usled usvajanja ovog predloga; ‘’Ovim se utoliko menja član 15. Ustava Srpske pravoslavne crkve'’. Znači odluka nije u skladu sa članom 15. Ustava Srpske Pravoslavne Crkve?

Zatim vladika Irinej svojim aktom od 20. novembra, 2007. priređuje još veće iznenađenje kada pismeno tvrdi da je odluka o premeštaju u Sidnej sedišta Eparhije novogračaniče doneta još juna, 2004.
O tome vladika iznosi sledeće:

‘’Naime, odluku o promeni sedišta Eparhije za Australiju i Novi Zeland Mitropolije novogračaničke je načelno doneo Sveti arhijerejski sinod br. 1139-zap. 812 iz sednice 10. juna 2004. godine;… usvojiti predlog Njegovog Preosveštenstva Episkopa Milutina da se Eparhijski administrativni centar premesti iz manastira Svetog Save u Sidnej'’.

Gornja odluka, navodno čak od juna. 2004. nije nikada bila obnarodovana, niti je iko u Eparhiji obavešten da je vladika Milutin želeo, a još manje da je tražio premeštaj svog sedišta i administrativnog centra iz Manastira Svetog Save u Holu za Sidnej. Takvo što nije izneto ni na Crkveno Narodnom Saboru održanom decembra, 2004. godine, niti stoji u saborskom Zapisniku čije kopije su iz specifičnih razloga široko cirkulisane u našoj Eparhiji i mnogi poseduju kopiju ovog Zapisnika .

Teško je prihvatiti da je vladika Milutin želeo i od Sv. Sinoda još juna 2004 tražio gore pomenuti premeštaj, kada svi znamo i živi smo svedoci da se vladika Milutin, pored eparhijskih obaveza, baš u to vreme sa najvećim oduševljenjem bavio renoviranjem svoje rezidencije, ulepšavanjem njene spoljašnosti, sađenjem raznog drveća, bilja i mnogih ruža. Sproveo je i irigaciju novih zasada, popločao staze isplanirao gazibo i mnogo drugoga.

Ako je još juna. 2004. Sv. Arhijerejski Sinod na predlog Episkopa Milutina doneo odluku o premeštaju njegovog sedišta, kako da to nije usvojeno ‘’na najvišoj instanci'’ kako u svom aktu od 20. novembra, 2007. piše Vladika Irinej. t.j. kako nije usvojeno na zasedanjima Svetih Arhijerejskih Sabora, kojih je bilo tri od pomenutog juna, 2004.

Jedan u oktobru, 2004, i dva u maju i oktobru, 2005. godine?! A zatim nameće se i ono najočiglednije pitanje; kako to da se Vladika Milutin nigde iz našeg manastira Svetog Save nije premeštao za celo vreme i sve do kraja njegovog stolovanja u Novogračaničkoj Eparhiji, t.j. do maja 2006. godine? Da nije bilo nikakvog premeštaja eparhijskog sedišta i administrativnog centra Eparhjiskog Episkopa Njegovog Preosveštenstva Vladike G. Milutina svedoče i crkveni kalendari za pomenute tri godine; 2004. 2005. i 2006. U sva tri kalendara stoji da je Manastir Svetog Save, Hol, kod Kanbere sedište i administrativni centar Eparhiskog Episkpa G. Milutina.

Otvoreno bojkotovanje i neprijateljski stav od samog početka administrativne službe vladike Irineja protiv postojanja manastirskog Properti Trasta, kao legalne zaštite manastirskog imanja, jasno pokazuje nameru da je cilj da se, bilo kako, podrije i razkrinka to legalno obezbeđenje.

Služeći se zagonetnim odlukama čas od 2004. čas od 2006. zlonamerno menja status Eparhijskog sedišta koje je u našem manastiru i diktatorski ga ukida kao tradicionalno mesto za održavanje C-N-Sabora naše Eparhije. A time sasvim jasno potvrđuje namere i cilj, t.j. da se manastir bez stida otme od naroda koji ga je gradio i legalno obezbedio. Da se kao sedište Eparhije izbriše iz postojanja u skladu plana da se i sama Eparhija novogračanička što pre ugasi, ukine i izbriše. Da nestane sve što se u prošlosti zvalo Slobodna Srpska Pravoslavna Crkva. Da se izbriše, ne samo iz postojanja, već iz narodnog pamćenja i ispisane žalosne istorije nacionalne emigracije zadnjih 50 i više godina. Jer ima mnogo tih kojima i jedno i drugo uznemirava savest.

Čak i Spomen Krst Jasenovačkim Novomučenicima u našem manastiru bode oči pa nastoje da ga premeste ili prekrste u kategoriju ‘’vojnog'’ spomenika.

Po Titovom naređenju su nas 30 godina držali iz Crkve izbačene. Da je bilo po Titovom naređenju priznao je i za istoriju potvrdio i sam blaženopočivši Patrijarh German u knjizi ‘’Ja i komunisti'’. Po tom naređenju su, jednim potezom pera, episkope i sveštenstvo u tuđem, ali slobodnom svetu rasčinili, a narod koji je uz njih stao, od Crkve odlučili. Po nama su decenijama napadima pljuvali, na belosvetske sudove izvodili, a crkvenu imovinu otimali.

Sve smo sa bolom podnosili, ali nas od vere u Boga, Svetosavske Crkve i Lazarevskog duha Draže Mihailovića nikada nisu odvratili.

Braneći se od svojih, gradili smo lepe manastire, crkve, sale, parohijske kuće. Čuvajući spomen na srpske vitezove i nevine srpske mučenike iz II svetskog rata, o kojima se u Otadžbini nije smelo ni govoroti, podizali smo spomenike, oko njih se okupljali, redovne pomene služili i od progonstva iz istorije i pamćenja sačuvali.

Tek kada se komunizam srušio kao kuća od karata, crkva nam ponudi pomirenje. Mi smo ga sa radošću oduševljeno prihvatili i sve ranije gonidbe oprostili smatrajući da su pod komunizmom tako morali.

Ali, nije dugo prošlo, kada smo se osetili razočarani i prevareni! Šezdesete godine prošlog veka kao da su se opet pojavile samo u drugom obliku i ruhu. Opet se seje razdor u narodu, opet se preti, zabranjuju se oproštajni govori na groblju, pljuje se na nas, iz crkve se ljudi izbacuju, lišavaju pričešća i svih sveštenoradnja. Propisno izabrane Uprave C-Š-O se ne priznaju, povereništva se nameću, gotovina i imovina otima. Ko ne pristaje na diktaturu klerikalizma, biće izbačen iz crkve.

Dok je ranije Episkop-administrator u aktima eparhiote oslovljavao ‘’Ljubljeni u Hristu'’ sada počinje surovim ‘’STROGO UPOZORENjE'’, u kome naređuje sveštenstvu i delegatima ‘’da bez izuzetka moraju učestvovati u radu Crkveno-narodnog sabora, 29. decembra, t.g.'’ u Lazarici.

Zar mi nismo baš od ovakvog režima pobegli i u tuđem svetu našli utočište kao i versku i građansku slobodu, koju visoko cenimo i koju smo sve do skoro nesmetano uživali.

Sve gore navedeno, a i mnogo drugih nemilih dešavanja u našoj crkvi, nalaže nam da se 29. decembra, t.g., u što većem broju okupimo u naš manastir Svetog Save, i uz Božiju pomoć, nađemo pametno rešenje za situaciju koja nam je kao ‘’nižim instancama od više'’ zlonamerno nametnuta.

Uz bratski pozdrav

Ratko Nešić
Za Upravu Properti Trasta

Priključujem ovaj pozdrav i poruku blaženopočivšeg vladike Vasilija koju je pročitao na dan osvećenja našeg lepog manastira Kalenića na Savindan 1990 g.

POZDRAV NjEGOVOG PREOSVEŠTENSTVA EPISKOPA VASILIJA NA OSVEĆENjU MANASTIRSKE CRKVE – NOVI KALENIĆ - na dan SVETOG SAVE – 27. JANUARA, 1990. GODINE.

Tom prilikom je, sada blaženoupokojeni Episkop Vasilije recitovao Pesmu koju je sam ispevao.

MAĆEHA ILI MATI

Posle kobne šezdeset i treće,
Poče Srpsko ponovno raspeće,
Srpska crkva susta na megdanu
I posluša pomamnog satanu.

Vladiku nam starog rasčiniše,
I Ustav nam dati poništiše,
Srpska deca zavađena cvile,
Smiluj nam se Bože sa visine!

Hajka poče kao na vukove,
Tako ‘’majka'’ svoju decu zove,
Imena nam izmisliše nova,
Odreče se izgnanih sinova.

Najpre su nas zvali jeretici,
Raskolnička grupa, odvojena braća,
Da li ovom igde ima presedana?
Sada su nam novo ime dali,
-odvojena strana.-

Godinama evo, na sve strane viču,
Da ćemo propasti, tako nam proriču.
Držali se nismo nikad puta krivog,
Mi imamo narod, Crkvu Boga živog!

U poslednje vreme, širom Diaspore,
Poruke nam šalju, o miru govore,
Pregovore hoće a za mir nehaju,
Na sud nas izvode, crkve otimaju.

Ne pomože ni vapaj Justina,
Svetog Starca i čelik Srbina,
Ni vapaj probuđenog Roda,
Kome sviće željena sloboda!

I ako od ‘’majke'’ ovoga je dosta,
Slobodarski Srbi, nama jedno osta;
Da čuvamo čistu veru Bogom datu,
Svetosavlje srpsko i Slobodu Zlatnu!

Zajedno i složno, brat do brata svoga,
Jedan je sud ljudi, a drugi je Boga.
A kad vreme dođe, Bogu račun dati,
Videće se dal je bila maćeha il mati?

+Episkop Vasilije
zapadnoevropski